 |
| Igra se stvori od svega |
Ljeto, vrućina od ranog jutra. Danas se kupi sjeno.
Opremili smo se sa svom potrebnom opremom, od vode u balončićima, sa kapama i slamnatim šeširima, sa vilama i grabljama.
I kolje smo potrpali da bi mogli nositi naviljke i sjedaj, jedan po jedan, na prazan vajgan i kreći.
Ja baš nisam bila neka vredna djevojčica, i radije bi ja ležala pod šljivom i sanjarila, ali imali su taktiku.
Kaže mama da se u kupljenju sjena najbolje pocrni, bolje nego na moru,pa ajde ako je za
ljepotu nema problema.
Idem ja, u kratkim lačicama i majicici ko za plažu pa na vajgan. Moje muke počinjale su od samog pokreta, kako sjedem na vajgan one šipke već se ugrijale od sunca,a ja samo ciknem kako ih dodirnem i taman se naviknem na temperaturu onog željeza, a ono počne da se urezuje u meso.
Šipke žuljaju, ja se guzicom uzvrtim amo tamo, ali ne pomaže.
Jedva sam čekala da prođemo kameni sokat, a ono njiva prepuna krtina, kola poskakuju,
bubrezi otpadaju, zubi škljocnu, glava se zabacuje...
Djeca se smiju, žene se raduju i samo viču op...op... Ma, šta op, jebote, gledas oćeš li ostati na onim kolima ili nećeš.
Konačno se stiže na odredište.
Obožavala sam kad djed kaze vintaj, vintaj, vrti tu vintu...
Ja prva. To mi je jedino bilo zanimljivo. Ja sam bila zadužena za vintanje.
Cjela čerga počne sa iskrcavanjem i svako uzima svoje vile i grablje uruke i kreći.
Prevrće se sjeno, grabi se, pjeva se, šale se ljudi, još je ljepše kad se i komšijske livade napune pa nas bude cjela gomila. Milina! Ispričaš se samo tako, a bogami i naradiš se samo tako.
U početku sam radila sa vilama i prevrtala sjeno, međutim to mi je bilo teško pa su me boljele ruke u ramenima,
Onda mi dadu grablje, tu dobijem žuljeve jer su mi se ruke znojile, a nisam ni dobro držala
te grablje
Dadu mi da donosim vodu, a oni, baksuzi, žedni svaki čas. Ja svaki čas do lada po
vode, ma što se ne napiju jednom i mir!? Ma jok, uvjek je neko baš sad žedan.
Naporno je to bilo na onom suncu, neko prne, neko podrigne kad se pregne nezgodno, svi ćute i prave se da ne čuju, samo ja čujem i snimam kome se omaklo da mogu da razglasim.
Ali, brzo me stizala kazna sto ne ćutim, one male crne osice i obadi na mene su se ljepili ko na med.
Od svih ljudi valjda su samo mene bockale, a ja, fala bogu, ko da me svrdlo probilo dreči, urlaj dok svi ne prestanu raditi i dok ne dotrče do mene da vide šta se desilo nisam prestajala sa
kuknjavom.
Tu jedni trče po ledene vode, drugi sipaju rakiju,trče i traže ledeni kamen,koji god stave ja još više urlam, ludnica, bas sam bila razmazotina i pascence.
Ipak im je ta pauza dobro došla jer su se malo i odmarali, kad se odmore kazu sjedi tu proći će to brzo.
Ja sjedim i gledam kako ljudi rade, kad vidim da je to pri kraju i da je vajgan skoro pun
trk da budem na vr vajgana, nemože to bez mene proći.
Trpila sam svašta od onog sjena, koliko samo one trine po meni popadalo i poljepilo se, sve svrbi, sjeno oštro pa bogami grebe, bode, žari i bocka.
Uzbuđenje na vrhuncu, ulazi znoj u oči,a oni bacaju sjeno sa sviju strana, više ne postižem ni bježati ni napred ni nazad samo osjetim da me poklopilo, opet se nekako iskobeljam pa ponovo.
Sve sam istrpila samo da bude na vrhu onog plasta. Opet vintaj,vintaj, ali sad onaj jadničak što vinta mora biti sagnut i trčeći vintati. Kad odvinta juriš...
Ode vajgan, a mi djeca otskačemo ko jajašca, samo glavice cupkaju.
Ovi dolje trčkaju uz vajgan i viču: "Drž te se dobro!" Ama, nemam se zašto držati!
Neko viče da je vajgan pretovaren, drugi vič u nije.
U jednom trenutku učinilo mi se da sam počela kliziti na jednu stranu i neka vika, dreka,ode naviljak, nagnilo se sjeno na ednu stranu, vataj djecu,vintaj,vintaj...
Jebiga, u tom haosu onaj nije vidio vintu, vajgan piči djeca padaju ko igračke, sreća pa je
sve bilo meko, pa se niko nije povredio.
Bilo malo svađe oko toga ko je kriv što je sjeno palo ali na kraju, na vajganu ostala samo baba. Kad smo stigli do štale opet djed viče vintaj, vintaj...
Ja brže da budem prva za vintom, ali nisam dobro procjenila razdaljinu i tres na
vr nosa, glava na zemlji, noge u visu i naravno krv iz nosa, dreka, plač,vrisak...
U jednom trenu samo šamarcina preko zuba i muk,u momentu sam prestala a mama valjda nervozna više od svega, i od vrućine i rada i znoja i od oni osa i muva, gladna žena popizdila, a tako mi je i trebalo da bi se dozvala pameti.
Sve su to bile ljepe uspomene koje sigurno više nikada neću doživjeti,sada ostaje samo da ih se sjećam:(
Irena Milošević - Mioković
Nema komentara:
Objavi komentar