Bila sam mala, još nisam išla u školu kad je jednog jutra došla moja prababa Mika, koju su svi zvali majka i oni kojima je stvarno bila majka, ali i cjela Vranovača zvala je majka.
Tada je moja Vranovača bila za mene svijet, a još veći svijet bila je Korenica jer nisam znala da postoji još veći svijet, ali bio je najljepši i najdraži.
Ali da ispricam priču koju sam počela: došla je baba Mika i rekla je da danas idem s njom po šušanj!
Jao, što sam bila sretna da baš ja od toliko unučadi i praunučadi imam tu čast da idem s prababom u šušanj.
Kao prvo nisam znala sto je šušanj, a nisam ni znala kud se to ide, mislila sam da idemo u grad, u Korenicu, ali kad sam se ja dotjerala baba kaže: "Majko, ma obuj bučice i obuci
kožunčić pa idemo u Mrsinj."
Znači idemo u šumu, uf...
 |
| Grad Mrsinj na uzvisini |
Mrsinj je bio ogromna šuma ,u kojoj je bilo vukova, međeda, lisica - svašta, nije mi baš bilo drago, ali ajde ide i prabababa pa idem i ja da konačno uđem u Mrsinj.
Uzela baba sepetić i mene podruku pa preko Gagićevog guvna i šljivara dođosmo do obera i do prvih smrekvica.
Tu smo stale da se malo odmorimo i pogledamo Korenicu, prvi put sam vidjela panoramu malog ušuškanog raja, krov naše kuće bio je tako mali, a Matica se činila kao velika zmija koja prolazi cjelim poljem:
Mihaljevac je bio tako daleko a Plješevica ogromna, Kompolje ušuškano, Šeganovac dalek, dalek, a Korenica veliki grad!
Divna slika koju nikada neću zaboraviti, toliko sokatića, toliko živica i plotića, pasu kravice mihaljevačke, a Kompoljsko polje puno ovčica,sada kad se sjetim kao da sam gledala neki film u kojem sam i ja imala ulogu, a prababa me upoznavala sa nazivima svih tih malih sela i nazivima vrhova, dražica, sokata i zaseoka.
 |
| Pogled sa grada Mrsinja na Korenicu |
Dok smo tako odmarale i pripremala me baba da uđemo u dražicu i u šumu ispričala mi je priču o Mrsi.
Ta pričica, legenda, bajka ili šta već ostala mi je i dan danas kao jedna od najljepših koje sam čula, ali najbitnije od svega je da ja i dan danas vjerujem u Mrsu, a pričicu mi je prababa ovako ispričala.
Mrsinj grad je sagradio jednom davno prije puno, puno godina jedan kralj.
Nekada je Korenica i sve ovo polje bilo more, a samo Plješevica i Mrsinj su bili kopno.
Mrsinj je bio otok. Kralj koji je imao dvorac na gradu Mrsinju imao je tri ćerke, koje su bile najljepše i naravno najpametnije.
Jednog dana on je opazio na Plješevici nešto jako bjelo i poslao je sluge da donesu sa Plješevice snjeg.
Kad je kralj uzeo snjeg u ruke i kad viđe da mu od tog ruka ozebe i da to nestade, da se istopi, on se ustraši i naredi svima da se pakuju i da bježe jer je to zao znak.
Svi su se spremili i krenuli,samo njegova najmlađa ćerka Mrsa nije htjela napustiti Mrsinj i ona odluči da ostane i da čuva blago.
Kralj se jako naljutio i prokleo je Mrsu:"Dabogda se pretvorila u zmijurinu i čuvala ovo blago dok god te ne poljubi ljudsko lice."
Lijepa Mrsa se pretvorila u zmijurinu i dan danas čuva blago grada Mrsinja, ali je još niko nije poljubio...
by Irena Milošević- Mioković
7. februara 2011 / 11:41
Nema komentara:
Objavi komentar